Da li znate da još uvek postoje ljudi koji uopšte nemaju profil ni na Facebook-u, a kamoli na nekoj drugoj društvenoj mreži? A ne biste za njih rekli da su matori, da ih je pregazilo vreme i da uopšte ne kapiraju savremene trendove. Štaviše, oni koriste računare i internet, za svoja specifična interesovanja, za gledanje filmova, slanje meilova, naučna istraživanja… Prihvatili su oni savremenu tehnologiju, ali koriste je na retro način, kao šortkat do biblioteke, recimo. A ima i onih koji su odavno bake i deke i vrlo su aktivni na društvenim mrežama. Svako sa datumom rođenja u nekom periodu prošlog veka prihvati donekle tu savremenu tehnologiju – tačno do onog nivoa do koga kapiraju da im je korisna, praktična, zabavna. Ali to nikad ne ide lako i brzo, nego se odvija u fazama, kao i svako prihvatanje neželjenih promena.
Šta će meni mobilni telefon?
Neko kome je sećanje na život bez tehnologije bliži nego vrtoglave tehnološke promene i ko je sve loše vesti do pre deset godina primao preko fiksnog telefona, pa ga posmatra sa zebnjom svaki put kad zazvoni, imaće žestok otpor prema mobilnom telefonu. Mogućnost da ti loša vest zazvoni u džepu u bilo kom trenutku, bilo gde da se nalaziš, prilično je razumljiva u tom kontekstu. Ali, deca imaju mobilne. To što ih imaju i svi ostali, nije argument. Ali porodične veze jesu. Naspram mogućnosti da se u svakom trenutku čuješ sa detetom, ili nekom drugom bliskom osobom iz familije, ili sa bliskim prijateljem, bledi zebnja od loših vesti. Mobilni je koristan. Neki što veći, sa velikim ekranom i krupnim tipkama na tastaturi. Otpor se pretvara u izazov i ponos kad se savladaju osnovne funkcije.
