Stalno se govori o tome kako povremeno treba da isključite telefone, da se izmrežite, da iščupate kablove iz struje i da malo živite unplugged. To vam verovatno neće uspeti u vašoj sobi ili kancelariji, jer ste tu vezani za svakodnevicu, koja je maksimalno tehnološki uključena – brza komunikacija, dostupnost, informacije, ne možemo da zamislimo dan bez toga, u svom svakodnevnom okruženju. Dakle, idite na pecanje. Na kampovanje. Da ložite vatru i gledate u zvezde. Da se izmestite iz tehnološkog sveta koji je brzinu ubrzao do momentalnosti. Diskonektujte se iz virtuelnog sveta i uključite senzore i veštine koje ste zapostavili.
Šta će se desiti kad vas tri dana nema na mreži?
Prava je istina da to apsolutno niko neće primetiti. Svi su toliko zauzeti, toliko priključeni i toliko okrenuti sopstvenim problemima i zadovoljstvima, da na vas uopšte niko ne misli. Nećete zateći inboks pun poruka tipa “gde si, šta se dešava s tobom?” Tri dana u svetu svakodnevne momentalnosti prođe za tri sata. Sad, kad biste nestali bez odjave i upozorenja na mesec dana, verovatno bi bilo drugačije. A da li biste podivljali za to vreme? Ne, ne biste. Samo biste usporili do normalne brzine življenja.
Šta ako nešto morate da zabeležite?
Pa znate, postoji jedna drevna veština koja se upražnjava olovkom na papiru i zove se pisanje. Ručno. Pešice. Ponesite beležnicu i olovku, sedite pod zvezdama uz vatricu i napišite sastav o svom akustičnom doživljaju sveta. Napišite pismo. Čik. Prvo ćete otkriti da mešate ćirilicu i latinicu i da ste zaboravili pisana slova. I posle šest rečenica boleće vas ruka i ukočiće vam se prsti. Nemojte toliko da stežete olovku i da pokušavate da njome klikćete po papiru, samo je držite ovlaš i vucite, crtajući slova. Znate ono, azbuka. Brzo sad jedno preslišavanje, od A do Š. Ako znate sva slova azbuke, to je dobar znak – akustika života još uvek odzvanja u vama, niste postali robot.
