Kad je dosta, uradio si sve što si mogao
Kad je dosta, onda prosto znaš. Ono nešto u tebi ti je reklo i ono ti i dalje govori – o osećanju olakšanja, o teretu koji si skinuo sa vrata, o mogućnostima koje ti se otvaraju, jer sada napokon možeš da kreneš dalje, da se osećaš drugačije i bolje povodom nekih stvari koje si do sada zapostavljao, o tome da je sigurno na redu neki početak, jer si u onome pre toga došao do kraja. Dao si sve od sebe (možda to nije bilo ni mnogo, ni dovoljno, ali je bilo sve što si mogao) i više nemaš ništa za davanje, za ulaganje u ono, čega je jednostavno dosta. Kraj. Idemo dalje.
Kad odustaneš, pitaš se šta bi bilo da nisi
Uvek postoji u nekoj paralelnoj dimenziji ono što nisi realizovao, što nisi potrošio do kraja, u čemu nisi dotakao dno. I uvek pokušavaš da zaviriš u tu dimenziju, pitajući se šta bi bilo da onda nisi, ili da jesi, ili da si istrajao i insistirao, ili da si samo nastavio, kao da ništa nije bilo. I ne možeš da znaš da li bi ti život bio drugačiji, posao uspešnjiji, ljubav kompletnija, da nisi odustao. Sada znaš da si se uplašio, da nisi bio spreman, da nisi hteo da rizikuješ, da si bio glup ili kukavica (najčešće i jedno i drugo) i da si pustio nešto pre nego što si saznao šta je to. I nikad nećeš ni saznati. Jer u stvari koje pustimo da pređu u paralelnu dimenziju, više nemamo uvid, one za nas više ne postoje i nikada neće ni postojati, pa ne možemo ni da ih zamislimo. A mi ipak to radimo. Zamišljamo. I sve nam se čini da bi nam bilo bolje, pa onda sebe moramo dugo da ubeđujemo da to samo tripujemo i da treba da prestanemo da se mučimo i da treba da pustimo ono što smo već ispustili. Više nije naše.
