Oni koji suviše analiziraju, angažuju svoje misaone procese trudeći se da obuhvate motive, uzroke i posledice svake situacije u kojoj se nađu, dok istovremeno nastoje da se izbore sa svojim pomešanim osećanjima i emotivnim klackalicama i rolerkosterima povodom svake situacije. Hteli bi sve da razumeju do svakog detalja, da iznađu suštinu i istinu i da pri tom budu objektivni, a objektivnost je zamka u koju upadaju – do guše. Teško im je da prihvate subjektivnost realnosti i uvek nastoje da prošire svoje uvide, zapažanja i analize, kako bi imali što širu, a time i što objektivniju perspektivu. I opet nikad ne mogu da budu sasvim sigurni…
Ništa nije 100 posto sigurno i ispravno
Zato što nije. Normalno je sumnjati i preispitavati sebe, kao što je normalno i slediti impuls i steći iskustvo, zbog koga ćeš se kasnije preispitivati. Ali kad pokušaš da izanaliziraš svaki detalj i momenat, rezultat je na kraju uvek isti, šta god bilo predmet analize. Uvek postoji 50 posto razloga za, 50 posto protiv. Pola argumenata je na strani akcije, pola na strani pasivnosti, polovina vaših motiva je ispravna, polovina sumnjiva i tako unedogled. Jednog momenta jedno rešenje izgleda mudrije, da bi sledećeg drugo rešenje delovalo sigurnije. Samo što vi ne rešavate da li ćete otići u inostranstvo i početi novi život, ili ostati kod kuće i oženiti se, nego, recimo, da li da kupite pastu za zube koju niste do sada koristili, da li da obučete crnu ili belu košulju za izlazak, da li da naručite pivo ili sok…
