Odlazak na terapiju za muškarce je korak u čizmama od sedam milja – njime preskaču odjednom sve predrasude i tabue, sve etikete muževnosti, tesno prišivene na samu kožu. Zaista, to je najveći iskorak iz zone komfora, koji muškarac može – i treba – da napravi! Da li vam je poznato osećanje olakšanja koje imate kad se najzad slomite i dozvolite sebi da se izjadate prijatelju, da se isplačete kao čovek? To je fantastično oslobađajući osećaj i prijatelji su snažan i važan sistem podrške, ali to nije dovoljno.
Potreban je emocionalni rad, suočavanje sa sopstvenim osećanjima, koje vam prijateljska podrška nudi spontano, ali bez stepenovanja i vođenja. Prijatelji ipak nisu terapeuti. Terapeuti su obučeni u proučavanju emocionalnih obrazaca koje vaši prijatelji ne prepoznaju i terapija vam daje priliku da se usredsredite na sebe (i ne vodite računa o tome kako će se prijatelji osećati).
View this post on Instagram
Ako imate ideju da terapija znači da ležite na kauču u ordinaciji terapeuta i pričate o svom detinjstvu, potrebno je da se oslobodite i te predrasude – terapija može biti mnogo toga i vi možete pronaći terapeuta čiji pristup odgovara vašim potrebama. Terapija može biti šansa da osmislite promene u svom životu, a zatim da ih implementirate i održite. To može biti mesto za izgradnju osobe koju želite da vidite u ogledalu i to konkretnim koracima koji se preduzimaju svake nedelje. I naravno, to je nešto što će vas održati na okupu kada se suočite sa neuspehom i počnete da se raspadate.
Uz sav taj potencijal, zašto muškarci osećaju odbojnost prema terapiji?
Muškarci su u savremenom svetu pod ogromnim pritiskom – statistika kaže da u SAD, na primer, muškarci čine preko sedamdeset procenata žrtava samoubistva. U savremenim psihološkim istraživanjima, muška samoubistva nazivaju se „tihom epidemijom“ koja se širi svetom. Čak i u zemljama u kojima su porasli procenti muškaraca koji se obraćaju terapeutu, stope muškog suicida nisu opale.
Najveći problem je što muškarci pod velikim pritiskom i dalje ne traže pomoć, a kad u očajanju najzad posegnu za njom, može biti kasno, mogu već biti van domašaja psihološke pomoći. U suštini, pogađate, jeste tradicionalno shvatanje muškosti – muževnost je ključni faktor rizika za ranjivost muškaraca i ona promoviše neprilagođene strategije za suočavanje, kao što su emocionalna distanciranost, nevoljnost da se traži pomoć, ili zloupotreba alkohola (narkotika).
View this post on Instagram
Produktivne strategije donekle možete osmisliti sami, ali terapija je pravo mesto za pronalaženje alata (i učenja kako se njime rukuje) za ono što vam je potrebno da popravite. To je proces prosejavanja i traženja uzroka – sloj po sloj – tokom koga učite kako da posmatrate sebe, kako da uložite svoju energiju u terapeutski rad, kako da proširite perspektivu iz koje vidite sebe i svet oko sebe, kako da uočite obrasce u svom ponašanju i odnosima.
To nije proces koji ide glatko i koji će se obavezno završiti na vaše najveće zadovoljstvo i dobrobit. Ne postoji savršen proces i savršen terapeut. Možda ćete morati da promenite nekoliko terapeuta, pre nego što pronađete onog sa kojim možete da se povežete i osetite napredak. Ali, ako se gušite u svojim anksioznim mislima (i strahujete da ste zbog toga manje muškarac), to je ona teška i hrabra stvar koju treba da uradite. Da zakoračite korakom od sedam milja i krenete u potragu za terapeutom i odgovarajućim terapeutskim metodom.
Razmislite o tome najozbiljnije, jer terapija vam može promeniti život – a to se neće desiti samo od sebe, dok ne odlučite da želite nešto da promenite i dok ne krenete toj promeni u susret.
Naslovna fotografija: instagram.com/danieltonijais
Brankica Milošević
