Intervju: Vladimir Prelovac

Intervju: Vladimir Prelovac

Razgovarali smo sa jednim od najzanimljivijih likova domaće startap scene, Vladimirom Prelovcem osnivačem firme Prelovac Media koja je danas Devana Technologies. Njegovo ime već koju godinu unazad predstavlja sinonim uspešnosti. Potvrde da je danas u Srbiji moguće uspeti. Da je moguće voditi tim koji je među prvih pet u svetu u svojoj oblasti.

Sva ta priča o poslovnom uspehu ima svoju podlogu u samoj ličnosti gospodina Prelovca, ronica, pilota, svetskog putnika. Kako se pustolovni duh uklapa u krčenje puta kroz poslovne džungle, otkrio nam je sam u ovom razgovoru.

051 Intervju: Vladimir Prelovac

Wannabe: Putovao si u neke daleke predele, baviš se letenjem kao sportski pilot, ronjenjem na dah, da li bi podelio s nama jedan mali uvid u avanturističku stranu tvoje prirode?

Vladimir Prelovac: Poslednjih nekoliko godina mnogo sam putovao, a posebno bih istakao putovanje transsibirskom železnicom od Sankt Petersburga preko Bajkalskog jezera i Mongolije do Pekinga. Bilo je to mesec dana avanture u vozu, kroz Rusiju, Sibir… bilo je veoma zanimljivo.

Da li si preduzimao kakve druge ekstremne poduhvate?

Tja, ni ovo nije bilo posebno ekstremno. Ljudi su tom železnicom putovali otkad je izgrađena. Avantura je pitanje pristupa, ako nisi stalno u vozu, ako možeš da se organizuješ da izađeš u gradove u kojima voz staje, da skitaš. Tako smo mi radili, jednu noć smo spavali u vozu, a drugu vani.

Drugi put smo putovali automobilom iz Beograda do severa Škotske. Isto je trajalo oko mesec dana, prošli smo 8000 km, kroz 14 država. Spavali smo uglavnom u kolima da uštedimo plus je bilo zabavno.

To je prilično pustolovno.

Jeste, baš mi se svidelo. Pre toga smo sličnu stvar izveli na putovanju kroz Norvešku. Išli smo nedelju dana, kroz planine i fjordove. Prošle godine smo isto ponovili u Americi, kroz nacionalne parkove, pustinje…

06 Intervju: Vladimir Prelovac

Koliko ste se pripremali za ove avanture?

Nismo mnogo, moja supruga je iskusan planinar tako da sam joj uglavnom prepustio sve logističke pripreme. Znali smo otprilike šta hoćemo da vidimo, poneli smo sve što nam treba. Usput smo na licu mesta rešavali sve. To je lako na ovim evropskim putovanjima. Kad smo išli u Mongoliju unapred bismo rezervisali hostele i mesta za noćenje. Unapred smo imali plan. To je bilo interesantno, kad izađeš iz voza, moraš da ponovo kupiš kartu svaki put kad želiš da uđeš. A relacija je dugačka, preko 7000 km. Tako da smo imali, na primer, petnaest karata. A treba sve to organizovati, nanizati te karte, sklopiti izlaske i ulaske. Naposletku smo imali sve pokriveno osim karte između Mongolije i Kine, jer nije bilo mesta. Na kraju za tu značajnu i veliku relaciju od hiljadu i nešto kilometara gde i nema alternativa osim voza, nismo uspeli da nađemo kartu. Putem jedne agencije u Ulan Batoru uspeli smo na jedvite jade da izmolimo dve karte, to je bilo baš… onako… prilično interesantno.

Znači spoj pustolovnog duha, želje za avanturom i dobre organizacije.

Najvažnije je da imaš okvirni plan, da znaš gde ćeš i šta da jedeš, gde ćeš da spavaš. Aktivnosti zatekneš na licu mesta, skitaš, ali važno je znati gde želiš da stigneš, gde želiš da budeš.

U Sibiru sam znao da želim da se okupam u Bajkalskom jezeru. I jesam, smrzao sam se i imao sam osećaj da će mi lice otpasti sa glave.

U Mongoliji nismo imali ništa planirano, osim što smo imali rezervisano četiri dana. Znao sam da želim da jašem mongolskog konja u galopu po onoj beskrajnoj stepi. Iako pre toga nikad nisam jahao. Nadao sam se da ću tamo da naučim i da će sve biti dobro. To mi se i ostvarilo, spavali smo kod jedne nomadske porodice i pitao sam da li mogu da jašem, i kao nikakav problem. Oni jašu od treće godine. I uzjašim ja i čekam da mi neko nešto objasni ili da uzjaše uz mene, a tip samo tresne konja a on poleti kao strela preko one pustare. Držao sam se grčevito najbolje što sam znao i umeo, imao sam osećaj ako padnem da sam gotov. Posle su me pristigli i malo sam se oslobodio pa sam stvarno jahao. Neverovatno sam se osećao.

U Mongoliji u celoj zemlji ima samo jedan asvaltirani put, a zemlja je ogromna. Pustolovina je bila naći te nomade. Oni nemaju adresu, pa smo ih tražili džipom po stepi i raspitivali se da li ih je neko video. Pola stanovništva živi tako, a otprilike polovina u Ulan Batoru. Veoma zanimljiva zemlja.

Znači postoji veza između pustolovina i poslovnih poduhvata. Kažeš da avantura nije u stvari ništa strašno, da je neophodno dobro se pripremiti i da se treba držati čvrsto koliko god možeš. Da li misliš da su to neka načela kojih si se i sam pridržavao tokom putovanja kroz vode poslovanja?

Mislim da je to dobro poređenje. Veoma je sličan pristup vođenju biznisa. Imaš mnogo onih koji se plaše da putuju, ružne priče ih obeshrabruju da se sami odvaže. Isto je i u poslu, posebno kad želiš da se osamostališ i napraviš svoju firmu. To je kao da krećeš na putovanje u nepoznato. Razne priče postoje, priče onih koji su se super proveli, tj. napravili uspešan posao i priče onih koji su prestrašeni i ceo život nigde ne otputuju. Mnogo je više ovih drugih. Kako razbiti strah? Nemam neki recept.

To je samo pozitivan i optimističan pogled na život, putovanje shvatiš to kao avanturu, a ne… ne znam kako bi to opisao ali tačno znam tu vrstu ljudi kojima kad pričam gde smo sve bili odmah me pitaju – kako ste smeli? Kako ste se usudili? – isto je i sa poslom. Godine 2007. napustio sam veoma dobro plaćem posao. Radio sam za jednu stranu firmu, vodio ceo posao, neverovatni uslovi. Otišao sam na vrhuncu uspešnosti, smešila mi se i veća plata i unapređenje, naprosto da poželiš.

Međutim, shvatio sam da je taj posao toliko dobar materijalno da ako ostanem, verovatno ću i sa pedeset godina da se budim i opet da ga radim. Hteo sam da radim nešto što ja baš hoću, a jedini način je da kreneš putem svojih snova. Ali nisam krenuo grlom u jagode. Pripremio sam se, imao sam ušteđevine. Kao programer, što je traženo zanimanje, znao sam i da ako za šest meseci ne stanem na svoje noge uvek mogu da nađem hleb, i vratim se u smislu – probao sam, ne ide. Voleo sam taj programerski posao, pa mi ne bi bilo teško da mu se vratim. U tom smislu, pripremio sam se, imao plan i rok. Ako za šeste meseci ne uspem, vratiću se da radim kao programer negde.

Pustolovine su neverovatno važne bile i još uvek jesu za moj posao iz još jednog razloga. One su jedan od najboljih načina za sticanje novih iskustava, a upravo ta iskustva su ono odakle kasnije se crpi sva ispiracija za poslovne ideje. Mislim da nema važnije stvari za preduzetnike nego da se stalno trudite da radite nove stvari, radite stvari koje nikada ranije niste radili.

07 Intervju: Vladimir Prelovac

Primećujem istu vrstu samopouzdanja i optimizma koja te vodila na putovanja.

Može se reći da je pokrenuti posao bilo avantura. Kretao sam se ka nepoznatom. Drugačiji su pogledi i razmišljanja. Kad dođeš na radno mesto, sve ti je neko uglavnom osmislio, unapred su postavljeni neki ovkri. Na kraju meseca te čeka plata i to je sigurna varijanta. A s druge strane, prvi dan van takvog posla, prvo pitanje je bilo – a šta sad?

Bila je to baš pustolovina i nepoznanica. Nisam ni znao šta ću da radim, osim što sam video priliku na Internetu. Svidelo mi se šta se dešava u poslovnom smislu i shvatio sam Internet kao divlji zapad. To je neosvojena teritorija. Svako grabi svoje parče zemlje, a svima je dostupno. Čak i iz Beograda kao i nekom Indijcu iz Indije ili Amerikancu. Ne moramo da budemo fizički prisutni. Onda ‘ajde, da probam da napravim nešto.

Da li možemo da kažemo da je firma prošla fazu “grčevitog držanja za grivu”?

Tri godine pre nego ću osnovati firmu istraživao sam razne sektore, da ih tako nazovem, oblasti kojima bih mogao da se bavim. Kad sam bio siguran onda sam se odlučio na sledeći korak, a to je osnivanje kompanije, što je u Srbiji, a i inače odvažan korak. Troškovi naglo skaču kao i obaveze i odgovornosti. Zaposlićeš i neke ljude ali to samo povećava i troškove i dodatnu odgovornost. To je, onako, vrlo naporno kada radiš prvi put. Kao da vodiš družinu na putovanje u nepoznato, a nisi pre toga prošao kurs za vođu, niti si prošao tim putem, a osećaš odgovornost prema tim ljudima. Ideš pre na instinkt, jer nemaš drugo iskustvo osim životnog. Koje ti ne znači mnogo, jer na zapadu su ljudi mnogo bolje pripremljeni za to. Kultura odrastanja i vaspitanja ti usadi neke osnove ekonomije, kapitalizma, takoreći. Mi istočnjaci malo naivno ulazimo u sve to, a tržište je vrlo okrutno. Teže je našem čoveku da napravi takav korak, bez ikakvog formalnog znanja o vođenju biznisa. Ima tu još toliko pojedinosti da ti glava pukne…

Kako si uspeo da sastaviš tu početnu družinu?

Krenuli smo skromno, dvoje-troje ljudi koje smo našli preko oglasa. Prvi zaposleni bio mi je poznanik koji me je i sam pitao za posao. Došli su i neki zajednički poznanici, i tako. Malo-pomalo. Bilo je teško, i danas je taj proces intervjuisanja i zapošljavanja veoma naporan. To zahteva posebnu vrstu znanja, a velike firme imaju čitave službe koje samo to i rade. To je još nešto što moraš u hodu da naučiš, kako prepoznati dobrog kolegu. Nauka za sebe. Kad kreneš da vodiš firmu imaš tako stotinu nekih nauka za sebe, a svaku moraš da naučiš.

Dosta burne reakcije izazvao je tvoj komentar u jednom razgovoru objavljenom na Internetu da u Srbiji nema odgovarajućeg kadra. Na šta si tačno mislio?

Objektivno, imamo problem da nađemo visoko kvalifikovan kadar za ovo što mi radimo. Mislim da su razlozi ti što su ljudi koji zaista znaju znanje već zaposleni u jakim kompanijma ili rade već sami nešto, imaju svoj posao. Najčešće takvi ljudi i ne čitaju oglase za posao i do njih je veoma teško doći, što je objektivan problem. Na to sam mislio.

Drugi problem je što se mi kao kompanija bavimo cutting-edge stvarima. Prosto nije bilo vremena ni da se ljudi odškoluju za sve to.

Tako da smo u međuvremenu promenili pristup. Ne tražimo više visoko kvalifikovane, sa puno iskustva kao primarni uslov. Sada uglavnom primamo ljude koji su sami nešto čačkali u oblastima kojima se bavimo, postali dobri u tome, talentovani su, dopada im se naša priča i uklapaju se u nju. Onda ih učimo sve što znamo, pa onda svi zajedno učimo sve novo što nam treba. I stalno imamo otvorene oglas za posao na našem sajtu devana.rs.

Što se tiče radnih navika, to je lična stvar. Ako te nešto lično vuče, daćeš i više nego što se traži posebno ako postoji povratna sprega koje će to da nagradi. Radim uglavnom sa takvim ljudima. Važno je kad negde radiš da se zapitaš zašto tu radiš, koji su ti ciljevi. A ne samo plata. Mnogo je bolje kad čovek želi da se usavršava, da nađe satistfakciju, da se oseća da je deo nečega što je važno.

Znači za tvoju firmu neophodne su retke zveri…

Da, ljudi koji grizu, koji žele da se posao dobro uradi. Kojima je stalo do korisnika tvog proizvoda jer razumeju da novac dolazi od kupca a ne od poslodavaca. Da radiš sa ljudima koji su “fire and forget” tj. da sa nekim iskomuniciraš poruku i ne moraš da ideš za njim i proveravaš ga.

Mi u kompaniji negujemo ravnu hijarahiju bez titula i pravilo koje se zove “Task owner rulez”. To znači da i ja mogu nekome da odgovoram ako sam mu potreban da završi svoj zadatak.

Imamo i druga pravila koja opisuju ono što jesmo npr. “Leaders eat last” ili “Ne kukajte – ako nešto ne funkcioniše kako treba, popravite ga!”

To su vrednosti koje se stiču neprestanim usavršavanjem i na poslu i van njega. Ja sam uvek radio kao zmaj i kući i na poslu. Koliko je to dobro ili ne, ne znam, ali omogućilo mi je da postanem veći stručnjak. Nisam se nikad zadovoljavao postojećim, uvek sam želeo da budem bolji.

Jednom prilikom rekao si “Najbolje radim uz slatko, dajte mi kolač”. Svi zamišljaju uspešnu internetsku firmu kao neki mali Google. Svi odmah pomisle na firmu koja liči na obdanište, koja je sasvim neformalna. Da li imaš neke svoje kreativne rituale ili neko okruženje koje ti naročito pogoduje?

Interesantno pitanje. Mislim da danas nismo ni nalik toj slici Google-a. Imamo i lejzi beg i plejstešn ali to je više relikvija iz nekih faza firme kada smo još tražili identitet. Danas se pre svega radi. Negujemo kulturu da posao služi da se profesionalno ostvariš. Da postaneš najbolji u onome što voliš da radiš.

Mislim da takvo okruženje pogoduje svima ovde. Okružen si sa gomilom veoma pametnih ljudi. Biti deo ovakvog, snažnog i determinisanog, tima je veoma moćan osećaj i inspiracija. Ja obožavam nedelju popodne, jer se unapred radujem ponedeljku ujutru kada ću doći na posao.

Kada govorimo o kreativnosti, ono što sam naučio za ovo vreme, jeste da najkreativnije stvari nastaju onda kada se mozak odmara, onda kada ne radiš. Imam kuću na Braču, dedovina. Najviše volim da tamo odem zimi dok nema nikoga i da dok duva bura, šetam do plaže jedno dva-tri kilometra. Tokom tih šetnji nastale su neke od najboljih ideja koje sam imao u životu.

Ne možeš mozak da opteretiš informacijama i da onda nešto smisliš na silu. To ne može. Proces mišljenja i kreativnog razmišljanja nije takav, to je kao kad bi hteo nekog da voliš na silu. Treba vremena. Ujutru imam rutinu, šetam ćerkicu po Keju. Tad se napunim idejama. Na poslu je nekad haos, mnoštvo ljudi, nešto se dešava, radi se. Meni stvaranje novih ideja zahteva mir. Često ljudi greše i ne daju sebi oduška. Kažu – nemam vremena sada za odmor – ne sluteći da će baš na tom odmoru mozak u stvari mnogo konstruktivnije raditi, onako u pozadini, da ne znaš. U prirodi ili dok radiš neki fizički posao, misli ti se kristalizuju i naprosto bukne ideja. To je nešto što sam naučio. Povezano je i sa onim to sam pričao ranije o novim iskustvima. Verujem da te nove ideje upravo buknu iz iskustava koje si u međevremenu stekao.

Tu skoro, naziv firme je promenjen iz “Prelovac Media” u “Devana Technologies”. Da li to označava neku vrstu dublje promene? Da li je to prelaz iz onog “držanja za grivu” u ono “uspravio sam se u sedlu i zaista jahao” kao iz tvoje anegdote o jahanju mongolskog konja?

Na neki način jeste. Firma je prošla jedan buran period i stvari se smiruju. Stabilniji smo. Pronašli smo svoj identitet. Pronašli smo svoju ulogu u društvu. Osnovali smo fondaciju “Živojin Mišić” za podsticanje preduzetništva u Srbiji jer duboko verujem da je to put da naša zemlja ne samo izađe iz krize, već postane ekonomski lider u regionu. Uradili smo već neke projekte a tek dolaze najbolji.

Procesi u kompaniji su nam sazreli, tim je veoma jak. Ja se osećam komotnije, jer vidim da smo na putu da napravimo nešto sjajno i dugotrajno.

Kako ocenjuješ poslovnu klimu i stanje startap kulutre danas u odnosu na pre nekoliko godina kada si počinjao?

Iz godine i godine je sve bolje. Nikad nije bilo bolje vreme da startujete svoj posao ili se pridružite nekom postojećem privatnom poslu nego danas. Mislim da kalup po kojem su generacije ove zemlje stasale, “fakultet pa državni posao” sve više slabi i to je jako doba stvar za ovu zemlju danas i našu decu sutra. No, ne oslanjam se da će država to da uvidi, već smo uzeli stvar u svoje ruke i to preporučujem i drugima da urade, posebno onima koji su odlučili da kao i ja, žive ovde, u ovom našem prelepom parčetu planete.

Ranko Trifković