Kompjuterske igre malo ko ne voli. Premda je publika isprva bila samo muška, danas je gotovo izjednačen broj muškaraca i žena koji se igraju. Po budžetima odavno su prestale da budu “igrice”, pa rutinski premašuju troškove proizvodnje holivudskih filmova. Premda pretežno spadaju u industriju zabave, postoje i one teže da budu umetnost. Načinom na koji uključuju igrača, kompjuterske igre odavno su stekle mogućnost interaktivnog pripovedanja visokog reda. Neke su na pragu umetnosti, a druge najavljuju sasvim izvesnu i veoma blisku budućnost u kojoj će “igrice” postati nova umetnost.
Takva je igra “Dear Esther”. Nastala je u britanskom studiju Chinese Room koji se trudi da napravi drugačiju vrstu igara. Glavni nedostatak igara današnjice jeste to što su plitke, kako po narativu tako i po emocijama kojima se bave. Otprilike kao prosečan akcioni holivudski film u kojima je opseg osećanja bes-krvožednost-bes. Ovaj tim ponudio je svetu malo drugačiji pristup.
“Dear Esther” vodi igrača na predivno ostrvo u Hebridima. Dok istražuje pustoš, sluša muški glas koji čita ljubavna pisma Ester. Ne znamo ko je narator. Ne znamo šta se dogodilo, osim onog što može da se zaključi iz fragmenata. Priča je uvek malo drugačija, jer se iz “vreće s pismima”, naizgled nasumce izvlače različita. Divota predela ostrva spaja se sa poetskim pismima punim ljubavi, čežnje, ali i osećanja krivice.
Od 2009. godine, kada je objavljena, do danas “Dear Esther” dostigla je kultni status, sa preko četvrt miliona igrača.
Domaći tim odlučio je da napravi predvod ove igre, kako bi je približio našim igračima. Prevod je radio Bojan Đorđević, narator je Slobodan Roksandić, zvuk je obradio Aleksandar Manja, a svet o je zapakovao Bojan Jovanović. Stoga i naslov ovog članka, jer “Dear Esther” sada možete doživeti i pod naslovom “Draga Ester”. Modifikaciju igre možete preuzeti ovde ili još bolje, ovde.
Nadamo se da će vam iskustvo iz ove igre promeniti mišljenje da su “igrice” samo danguba.
Ranko Trifković
