Šta će meni smart?
Pipkanje po ekranu, za nekoga ko zna da se ekrani ne diraju prstima, dodatna je prepreka. Osim toga, smartovi su komplikovani, jer nisu samo telefoni, nego imaju i Internet. Šta ima na tom internetu, uopšte? Pa Viber, pa Instagram, pa koješta. To je suviše informacija, suviše funkcija. A onda vam dete pokaže neku igricu. Balončići, dijamanti, neka perceptivna slagalica i – zanimanje počinje da pobeđuje otpor. Pa onda, fotografisanje. Novi izazov, nova svrha. I stari modeli imaju kamere, ali na smartovima su fotke veće, kvalitetnije, ne morate da stavljate cvikere da biste ih bolje videli. Ali, smartu je moguće odolevati dosta dugo, naročito ako ste u međuvremenu otkrili kompjuter, odnosno laptop. Tu su preglednije i igrice i drugi sadržaji na internetu. Zašto bi neko hteo da ih umanjene nosi sa sobom? Pa, možda zato da ispuni vreme u čekaonici kod lekara, na stanici, u prevozu. Recimo.
Šta će meni Internet?
Kad neko rođen polovinom prošlog veka shvati da na Internetu, koji već plaća, postoji Skype, kao besplatan način da vidi i čuje nekog (dete, prijatelja) koji je negde, u drugom gradu, u drugoj zemlji, bez dodatnog troška za telefonske impulse, to otkriće ima svu potrebnu težinu. Postoje porodice koje razdvojene hiljadama kilometara virtuelno žive zajedno, putem Skype-a. Od jutarnje kafe, do odlaska na spavanje. Uključujući uputstva za kuvanje ručka i pravljenje torte i proslave rođendana. To je onaj prozor u svet koji je prvobitno predstavljala televizija, samo je ovo privatni prozor, u porodični svet, kome ne možete lično da prisustvujete i učestvujete. Najbolja moguća zamena za zagrljaj.
