Šta devojkama najviše smeta kod muškaraca

Misterije ljudskog organizma

Koje su granice ljudske izdržljivosti

Višeljublje – model emotivnih odnosa ili opasnost za ljubavne veze

Intervju: “Goblini” o nastupu u Beogradu, emocijama i muzičkim legendama

Ako je voliš, ne dozvoli da se pored tebe oseća nesigurno

Greške koje praviš tražeći smisao u svom životu

Pet vežbi za unapređenje brzine tokom treninga

Svi trendovi koje moraš da ispratiš u 2018.

Tajne dobrog + urbanog stila za muškarce koji nemaju mnogo vremena za to

Velike misli o snovima i uspehu Volta Diznija

Načini na koje nesvesno sabotiraš svoju budućnost

Praktični saveti za dugu i stabilnu vezu

Zanimljivosti koje nismo znali o gladijatorima

Zanimljivosti koje nismo znali o gladijatorima

1/2

Pravu sliku o gladijatorima prilično je iskrivila filmska umetnost, zaslužna za mnoge idealizovane, pogrešne i dramatizovane predstave koje imamo o životu, istoriji, ljubavi… Gladijatorske igre nisu bile krvave orgije, koje su učesnike neumitno vodile u smrt, već osmišljeni “sportski” događaji u koje se ulagalo puno novca i truda. Zbog obuke i ostalih troškova, život jednog gladijatora bio je suviše vredan, da bi tek tako bio izgubljen u areni.

Gladijatori su obično preživljavali borbe

Gladijatori su rizikovali život, svakako, kao što to i danas čine ekstremni sportisti i to je bio začin koji je unosio uzbuđenje u gladijatorske borbe. Međutim, proučavanja su pokazala da se o njihovom zdravlju odlično brinulo – imali su redovnu medicinsku negu, a ako su u borbi bili ranjeni, povrede su bile lečene. Čak su imali i fiziklanu terapiju, u slučaju oporavka od preloma kostiju, pa i sopstvene privatne lekare, masere i nutricioniste.

Analizom 100 gladijatorskih borbi iz 1. veka, utvrđeno je da je samo 19 od 200 gladijatora izgubilo život u areni.

Imali su sponzore

Kao i u savremenom sportu, finansijski deo je bio veoma važan, pa su gladijatori imali svoje mentore i sponzore. Glavni u ovom opasnom poslu bio je lanista, preduzetnik koji je kupovao, prodavao i uvodio u borbu nove gladijatore, baveći se njihovom obukom, negom i iznajmljivanjem. Lanisti su ulagali puno novca i imali moć da odlučuju o životu gladijatora (a ne publika, ili organizator borbi) i nije im bilo u interesu da izgube borca u koga su toliko uložili, ili da on bude suviše povređen. Sponzor je imao puno pravo da od sudije (svaka borba je imala sudiju!) traži da borca poštedi ili da proglasi borbu nerešenom, kako bi mu sačuvao život i sprečio dalje povređivanje.

Ako je gladijatorska borba predugo trajala, umorni borci su imali pravo da se predaju, tako što bi bacili mač i štit na zemlju i zatim podigli ruku sa ispruženim kažiprstom. Ukoliko je borba bila dobra i poštena, gomila bi tražila milost, ali ako publika izražavala nezadovoljstvo, organizator borbe je morao da odluči da li će zadovoljiti žeđ mase za krvlju i platiti lanisti veliku odštetu za smrt njegovog borca. Kao i danas, novac je uglavnom odlučivao ishode.

Gladijatori su bili dobro nagrađivani

Slavni gladijatori su imali status junaka – niko u Rimu nije želeo da vidi kako slavni gladijator gubi život u areni, pa su moćnici kao Julije Cezar, pa čak i krvožedni Neron pre borbi izdavali zapovesti da ni jedan gladijator ne bude ubijen. Nakon borbi, pobednici su bili dobro nagrađivani – ukazivala im se počast, time što su smeli da se popnu do carske lože, a tamo su primali nagradu, palminu granu i vreću novca koji je gladijator smeo da zadrži, iako je bio rob.

Za izuzetna postignuća, gladijator je mogao da dobije i lovorov venac (ekvivalent današnjoj zlatnoj medalji) i neki (slobodni) ljudi su svojevoljno postajali gladijatori upravo zbog ovih nagrada.

Većina gladijatora dolazila je iz nižeg staleža – bili su robovi, kriminalci ili zarobljeni vojnici, pa su im ove nagrade pružale priliku da steknu bogatstvo – i što je najvažnije, slobodu. Svaki slobodni gladijator bi dobio pločicu u kojoj je bilo urezano njegovo ime, a njegov sponzor nadoknadu za izgubljenog borca.

Wannabe TV

Editors choice