Kad prvi put padnete na nekom ispitu za neki dan ili stepen ili kju, ili kako god se vrednovali nivoi napredovanja u borilačkim veštinama, zato što ste iskazali bes, opsovali, tresnuli mačem o zid, ili bilo kojim gestom iskazali nepoštovanje veštine, protivnika, sudije i ostalih boraca, a time i samih sebe, shvatićete sve o besu i bespomoćnosti.
Moćan je onaj koji prihvati ono što mu je dato i koji pokušava opet i opet i opet, dok ne izvuče najbolje iz sebe. I koji uči od boljih od sebe. Jer on zna gde mu je mesto i neće biti ljut ako ga bolji poraze.
Mogućnost da se oprobate u borbi, kad dostignete izvestan stepen veštine, daje vam uvid u to koliko ste naučili – koliko ste skoncentrisani, uvežbani i spremni na ples. Takođe, borci kažu da najviše vole da se bore, da su ti trenuci katarzični, a to ne opisuju kao izbacivanje negativne energije, nego prosto kao adrenalinski talas, koji im izoštrava čula. I uopšte ih ne boli kad primaju udarce. A posle leče modrice.
I kad pogledate dvojicu boraca, da ne znate da su iz istog tima, ne biste pogodili – oni se najozbiljnije bore, a to nije nežno. Uz svo poštovanje pravila – a to je zakon – borci se propisno međusobno izudaraju. I kad završe borbu i ritualno se poklone jedan drugom, posle se izgrle i smejući se odu negde na pivo da se druže i da analiziraju borbu.
Kanalisanje agresije i timski duh vraćaju nas na početak – samopouzdanje, ono jedino najpotrebnije apsolutno svakom muškarcu da bi mogao da se oseća kao muškarac i kao čovek, a koje se teško osvaja i stiče, osim ako se bavite nekom borilačkom veštinom. Onda je mnogo lakše.
Izvor fotografija: evolvedmma.com
Aleksina Đorđević
